– Zašto, Džone, zašto? – pitala ga je majka. – Zašto ti je toliko teško biti kao ostale ptice iz jata? Prepusti niske letove pelikanima i albatrosima. Što ne jedeš? Sine, sav si kost i perje!

– Nije važno što sam omršavio, majko. Hoću samo da znam šta sve mogu da izvedem u vazduhu, a šta ne, to je sve. Samo to hoću da znam.

– Slušaj, Džonatane – reĉe mu otac priliĉno nežno. – Zima samo što nije stigla. Brodovi će prestati da plove, a površinske će ribe zaroniti duboko. Ako već želiš da učiš, nauči nešto o hrani i kako možeš doći do nje. Nemam ništa protiv svih tih vratolomija u vazduhu, ali znaš i sam se od toga ne živi. Galebovi lete da bi jeli.

Ovo je odlomak iz knjige Ričarda Baha “Galeb Džonatan Livingston”.

Da li letim da bih jeo ili jedem da bih leteo? Ili kad se prevede na čoveka: Da li radim da bih živeo ili živim da bih radio?

Oduvek sam se pitao zašto sam drugačiji. Što sebi moram da postavljam ta silna pitanja? Tolika pitanja a nigde odgovora. Odavno sam shvatio da ljudi sebi ne žele da postavljaju pitanja. Pitanja traže odgovore a mi ih često nemamo. Zato se kao najlakše rešenje nalazi da ih uopšte ne postavljamo. Tada nemamo problem.

“Čovek što više zna, to više pati” Viktor Igo

Šta je smisao života? Šta je smisao mog života? Zašto živim? Takva i slična pitanja proširuju svest, to je tačno. Nekada se pitam da li je potreba za takvim pitanjima i traženje odgovora moj blagoslov ili prokletstvo. Neko bi rekao da ga tupim ili da filozofiram ili “serendam”. Suština filozofije je postavljanje pitanja, ljubav prema životu i mudrosti.

Hedonizam kao smisao života

Ponekad osetim potrebu da prestanem to da radim. Umara sve to. Što meni padaju na pamet sve ove ideje? Što nisam kao svi ostali ljudi? Jedem, pijem, spavam i ne mislim ni o čemu izvan zadovoljenja svojih nagonskih potreba. Samo hedonizam i to je to. Što će meni sve ovo da “lupam glavu”?

hedonizam kao način života

Ne jurim je ja, ona mene juri

Ne mogu da se odbranim. Ideje samo stižu. Misli se roje i nešto me vuče da ih zapišem. Obično baš kad legnem da spavam tad najviše pristižu. Nekad se pitam odakle sve to dolazi. Kad sam ja sve ovo naučio, čuo, pročitao? Kako radi inspiracija? Nosi li ona u sebi neku božansku iskru?

Te zato sada pitanjima živi,

i možda ćeš tako, veoma polako,

krajnje neprimetno,

dalekog dana nekog zaživeti

odgovorom.

(Rajner Marija Rilke)

Zašto pišem?

Pišem jer je to moj način da se izrazim. Umem da govorim i da pišem pa što ne bih to iskoristio? Nisam pisac, niti političar, niti profesor da bih na taj način ove veštine upotrebljavao. Ne moram da budem kad živimo u eri interneta. Kako bih ove talente stavio u pogon, korisni su nalozi na društvenim mrežama. Oni će ubuduće služiti kao zamena za televiziju. Svako od nas može imati svoj kanal. Ljudi će prema svojim preferencijama birati koje kanale žele da prate i kada to žele.

Hoću da budem kreator sadržaja a ne samo njegov puki korisnik.

Smatram da treba iskoristiti svoje potencijale do krajnjih granica. Vidim nas, ljude, kako živimo sa pola snage. Ne koristimo ni desetinu svojih mogućnosti. Zna se šta se dešava sa nečim što se ne koristi, npr. mišićem? On atrofira, propadne. Isto tako je i sa talentom koji se ne neguje, ne vežba, ne razvija. Greh je talenat zakopavati u zemlju.

Sopstveni autentični izraz

Želim da iskažem svoje mišljenje i stav na jedinstven, samo meni svojstven, način o svetu koji me okružuje i njegovim problemima. Nije mi lako da javno govorim o svojim unutrašnjim mislima. Kao da vršim “mentalni striptiz”. Ali osećam da bez njih sama poruka ne bi imala snagu. Verujem da ono o čemu razmišljam i pišem misle i drugi ljudi. Hoću da znaju da nisu usamljeni. Ima još neko ko misli kao oni. Ponekad mislimo da nas drugi ne razumeju. Ne razumeju nas jer se nalazimo u takvom okruženju. Niko nije sam na svetu. Svako je jedinstven na svoj način. Ne postoji još jedan potpuno isti čovek na ovoj planeti. Zato znam da niko ne može da napiše tekst ili da ispriča priču na isti način kao ja. Niti ja mogu kao bilo ko drugi. U tome je i lepota raznolikosti.

Ne znam kuda će me sve ovo razmišljanje i pisanje odvesti ali neću se odupirati. Pustiću da me vetar nosi. Prelep je osećaj kad završim neki tekst. Znam da je to moje delo.

Ne pišem jer očajnički želim da budem poznat. Moja nagrada je sam proces pisanja. Ako se nešto još izrodi dobro, a ako ne opet dobro.

Želim da ovo što radim bude izloženo sudu javnosti. Znam da je to surov sud ali neka. Znači mi da to što mi je u glavi pretvorim u nešto opipljivo i pokažem drugima.
Rajner Maria Rilke o strahovima