Mit je da kod psihoterapeuta idu samo ludaci i teški psihički bolesnici. Nije mi zgodno da kažem nekome da idem kod njega jer se plašim reakcije drugih.

 plašim se reakcije drugih kad im kažem da idem kod psihoterapeuta

Ko uopšte ide kod psihijatra, psihologa, psihoterapeuta…?

Tamo idu svi koji žele dobro sebi, koji hoće da se razvijaju i napreduju.

Kad si pun nezadovoljstva i negativnosti ti sebe blokiraš. Energija tvoja odbija ljude a mogao bi da je oslobodiš i upotrebiš u kreativne svrhe. Potrebno je oslobođenje od samonametnutih stega. Stručnjak treba da pomogne oslobođenje ili bar doprinese njihovom ublažavanju.

Uvreženo je mišljenje je da kod psihologa i psihoterapeuta idu ljudi sa velikim problemima u glavi. Mi za života “zapatimo” razne probleme i nekad toga nismo ni svesni. Što nam se ne sviđa mi guramo u podsvest. Mislimo da smo se neprijatnih sećanja ili doživljaja rešili zauvek. Samo što iz podsvesti ona  iskoče i to baš kad nam najmanje treba.

negativnost i nezadovoljstvo te blokiraju, nema protoka energije

Šta bi stručnjak trebalo da uradi?

Stručnjak bi trebalo da “sokrataovskim pristupom” kako ja to zovem, tj. dobrim pitanjima zajedno s nama prodre u našu podsvest i da mi nađemo odgovore koji nam trebaju. Mi smo partneri u razgovoru ali psihoterapeut ne daje odgovore. Odgovori su u svakom od nas i jedino mi ih znamo.

Psihoterapeut ne zna sve. On je ipak samo čovek kao i bilo ko drugi.

Zaglavi se čovek u borbi sa životom. Teret sa leđa mora da skine da ga ne bi zgromio. Umoriš se od samog sebe. Gde god da odeš nosiš ga sa sobom. Dodješ u situaciju ili rešavaj ovo nekako ili si gotov. Nije to fizički umor. Nije dovoljno da odspavaš već je neophodno suočenje sa sobom.

Ljudi biraju lakši način. Zato ima toliko zloupotrebe bensedina i ostalih lekova uopšte. Ja bih da potisnem problem. Najbolje da se uspavam, da otupim i tad nemam briga i ništa me ne boli. Nevolja je što dejstvo leka, droge, alkohola kad tad prođe i opet moramo da se vratimo u bolnu stvarnost. Zato opet moram da uzmem lek, drogu, alkohol koji će me bar privremeno izbaviti iz ovog sveta bola.

po prestanku dejstva droge vraćaš se u bolnu stvarnost

Šta da radim kad me nešto guši, smeta mi, boli me?

Osećam kao da su mi zakačeni tegovi za noge i nalazim se u vodi. Želim da mi psihoterapeut pomogne da otkačim te tegove i da isplivam. Gušim se i tonem i zato moram da ih otkačim. Sam sam ih zakačio i sam ću ih otpustiti ali mi treba pomoć. Treba mi da neko postavlja prava pitanja dok ne dođe do onoga što zaboli. To što boli duboko je pohranjeno u podsvesti i smeta mi. Moraju se ponovo doživeti i preživeti ti bolni trenuci da bi nastavio da normalno živim.

Negativizam te vuče dole

Psihoterapeut treba da ti pomogne da nađeš sebe, pravog sebe. Zajedničkim snagama da doživiš samospoznaju.

Ne treba ići kod psihijatara koji dele samo tablete kao bombone. Ne može se tabletama duša izlečiti. Treba neko da te sluša i da te razume.

Ovaj film sam gledao barem 5 puta

U filmu “Legenda o Bageru Vansu” se govori o samospoznaju i ponovnom nalaženju sebe. Nije Bager (Vil Smit) došao da bi Džuna (Met Dejmon) pobedio na golf turniru. Došao je da mu pomogne da osvesti bolne događaje koji su ga sputavali i da se vrati u život. Za mene Bager ima ulogu sveznajućeg pomoćnika, nešto kao anđeo čuvar. Pre kraja turnira Bager je otišao. Nije bilo važno kako će se meč završiti. On je uspeo u svojoj misiji da glavnog lika vrati na pravi put, sopstveni put. Njegov je posao bio gotov bez obzira da li će Džuna dobiti ili izgubiti meč.

legenda o bageru vansu

Psiha je jedna mnogo zajebana stvar. Ako se problemi talože to može da ubije čovek, prerano ga ubije. Verujem da je pored okoline i loše hrane uzrok raka i katastrofalno psihičko stanje današnjeg čoveka. Duša čovekova traži hranu kao i telo. Ako se ona ne hrani, oboli. A kad duša oboli, oboljeva i telo. Tada nastaje rak (bolest).