Sreo sam starog poznanika koga nisam video godinama. Sećam se da je oduvek bio vrlo ambiciozan.

Još dok je bio na fakultetu trčao je po nekim praksama, konferencijama, non stop bio u studentskim organizacijama, polagao ispite sa najvišim ocenama, prosto je sve stizao. Oblačenje uvek po protokolu – košuljica, džemperi u svim bojama. Kao da se teleportuje uspeva da izlazi, da se druži, da postiže profesionalne rezultate. Prosto kao da nije čovek nego Supermen.

Kad je završio faks zaposlio se u revizorskoj kući. Od 2000 kandidata baš su njega odabrali. Radio je za piljke ali mu nije bilo važno. Radio je za znanje i znao da će mu to iskustvo poslužiti kao dobra odskočna daska.

Posle se zaposlio u Delezu. Upao je u njihov menadžement program namenjen obrazovanim mladim ljudima koji prolaze različite sektore i stiču iskustvo. Slali su ga da bude i fizički radnik i kasir, bukvalno sve je prošao. Naposletku je postao zamenik kategori menadžera za smrznute proizvode. Opet kinta nije bila neka ali je iskustvo bilo veliko.

delez menadžment program

Sada radi u NIS-u. Proučava cene derivata nafte, planira, analizira. Sav onaj prethodni trud se isplatio. Ima platu blizu 2000 evra. Hvalio mi se da ne zna koja će kola da uzme.

Pošto sam znao da se „nešto valja iza brda“ a i znao sam da ako ga pritisnem reći će mi celu priču a ne samo ovaj lepši deo, za javnost.

kad se valja nešto iza brda

Naš dijalog je izgledao približno ovako:

  • Hajde reci da ti je posao do zla boga dosadan. Vi samo presipate odavde tamo pa onda opet ispočetka. Kakav ti je posao zaista? Koliko si zaista zadovoljan?
  • Moram da ti priznam – jeste mi dosadno. Te korporacije su tako iste, previše formalnosti, previše pravila i stega. Svaki dan isto radim kao neki robot. Sve moraš da paziš kakav utisak ostavljaš, pa šef da ti nešto ne zameri.
  • Koliko ti traje radno vreme?
  • Pa 8 sati. Ponekad i 10 pa i 12h. Ali znaš idemo posle posla da se družimo u jednom kafeu. Tu bude ceo tim i svi šefovi.
  • A znam ja to. Ne smeš da se ne pojaviš jer su svi tamo. Moraš šefovima da se pokažeš koliko si posvećen firmi i timu. Sve se to odražava na mogućnost napradovanja.
  • Kad onda dođeš kući?
  • Nekad i u 20, 21h pa sutra opet u 8h na posao.

Besmisleni rad je kao množenje sa nulom. S čime god nulu da pomnožiš uvek dobiješ nulu. I plata ne može uticati na to. Barem ne u mom slučaju. I 5000 evra x 0 jeste 0.

Korporacija će funkcionisati bez tebe sasvim dobro. Tvoje je da svojim radom dodaš par dolara u veliku kasu. Ti nemaš ime već funkciju koja je da zavrćeš šraf. Kad te zamene neće se osetiti. Mašinerija nikada ne staje, nikada ne spava.

korporacija može da radi savršeno i bez tebe

Navikneš se na veću platu za nekoliko meseci i počneš da je doživljavaš „zdravo za gotovo“. Onda je potrebna veća, pa još veća…Neko će reći: „Daj ti meni veliku platu i ima da pevam. Briga me za slobodno vreme“. To je onda robija ali svako pravi izbor za sebe.

A šta ćemo sa slobodnim vremenom? Imaš ga 2 sata dnevno ako i toliko. Kad dođeš kući jedino što možeš je da se izvališ kao klada ispred TV-a. Gde je tu tvoj život? Mašu ti šargarepom ispred nosa i kad bi da je zagrizeš izmaknu je.

posle napornog dana izvališ se ispred kauča

Nisam sreo nikoga ko bi mi rekao: „Do jaja mi je na poslu. Tamo se osećam tako lepo. Jedva čekam ujutru da ustanem da bih išao tamo“. Voleo bih kad bi ih bilo više.

Ja takve ne poznajem. Poznajem ove koji kukaju ili ove koji se hvale platom i kolima. Ovi drugi istinski nisu zadovoljni. Nisu oni radosni ali bi drugima da se pokažu da jesu. Ako ne mogu da im se dive, da im barem zavide na njihovoj sreći, prokletoj.

Izvori fotografija:
s-media-cache-ak0.pinimg.com; lakodoposla.com; cdn.meme.am; tumblr.com; s-media-cache-ak0.pinimg.com