Oduvek mi se dopadalo da brojim pare. O ekonomiji sam znao da to ima neke veze sa novcem. Još u osnovnoj školi znao sam da želim da se bavim novcem. Želeo sam da se uspnem na vrh korporativne lestvice, da budem direktor neke velike firme. Prvi logičan korak je bio da upišem ekonomsku školu. Baš tada u srednjoj sam počeo da čitam knjige o biznisu. Sanjao sam tako da stvaram biznise. Želeo sam da stvaram ni od čega. To je jedino bilo i moguće pošto moj otac nema firmu koju bih nasledio.

Želeo sam da saznam više detalja o biznisu i zato sam upisao Ekonomski fakultet. To je bio drugi logičan korak. Želeo sam da me profesori nauče: kako da napravim biznis, kako se ti procesi stvaranja odvijaju i sve o tome.

Završio sam Menadžment. Studirao sam 4,5 godina. Imam prosek 8,58. Moj smer je mešavina više smerova u jednom. Prilikom upisa to mi se po tematici najviše dopalo. Najbliže je bilo priči o biznisu, tako sam ja mislio. Kasnije na moju nesreću sam saznao da je previše teorije a premalo prakse. Svak zna: „Bolje gram prakse nego tovar teorije“. Sve što sam naučio može da stane u 6 meseci ubrzanog kursa, pod uslovom da se izbace sve nepotrebne gluposti koje se uče, kao npr. nacionalni dohodak SFRJ za 1961. godinu i prosečan izvoz svinja po glavi stanovnika u Kneževini Srbiji. Ali ne, sve su to važne informacije jer, zaboga, ekonomisti moraju da imaju širinu znanja.

kako se uci na ekonomskom faksu
Izvor: beleske.com

Dok smo studirali svaki profesor je pričao kako su najbolji računovođe, marketari, statističari… i da je njihova oblast najvažnija funkcija u preduzeću i kako smo mi bolji od onih koji su izabrali neki drugi smer. Po sistemu: “Moja katedra je važnija od tvoje”. Da ne kažem koliko smo bolji od privatnika. Mi radimo Matematičke modele (Linearno programiranje) na 10 strana ručno a oni samo povuku mišem u Excelu i gotovo. Ko je tu pametniji nek mi neko objasni? Punili su nam glavu da ćemo posle da briljiramo na budućem poslu i da samo nas čekaju jer, pobogu, dolazimo sa „Prvog i Pravog“.

Na Ekonomskom profesori ne uče studente o biznisu jer ni sami o tome ne znaju. Kako ti možeš da učiš drugoga nešto što ni sam ne znaš? Oni su konsultanti, članovi upravnih i nadzornih odbora ali nisu stvaraoci biznisa. Da imaju svoje biznise ne bi im palo na pamet da kroče na fakultet. Stvarali bi a ne “presipali iz šupljeg u prazno”. Mada, stvaraju oni, itekako. Stvaraju studente koji o praksi i pravom poslu i životu blage veze nemaju i onda ih prosto kao pakete slažu na policu Biroa za nezaposlene. Još može da stane! Za prave ljude uvek će se naći mesto.

Mislio sam da će mi završetak studija na tako „elitnoj“ instituciji doneti lepu ulaznicu u korporativni svet. Tako su nam profesori obećavali, kad ono… Misliš da te svi očekuju raširenih ruku ali ništa od toga. Briga poslodavce za tvoju „elitnost“. Ipak, nisi završio Harvard. Bar, da te zovu na intervju češće i da imaš više šansi ali nema toga. Imaš šansu kao i svi ostali sa privatnih samo su oni uložili 100 puta manje truda od tebe.

Sutra ćeš raditi u kancelariji na istom poslu kao i onaj sa privatnog faksa. Ti ćeš ponosno da se busaš u grudi jer si završio državni a on će ti samo reći: “Ako si bolji od mene, što sediš u istoj prostoriji sa mnom i radiš isti posao kao ja?” U pameti će ti tada doći tvoji profesori i njihove reči o tvojoj “elitnosti” i “da će tvoj trud da se jednom isplati”. Bolno ćeš shvatiti da je to bila jedna iluzija, lažna, jeftina, pričica za klince.

Podeliću sa vama dva primera koji govore u prilog mojoj tvrdnji.

Sećam se kao da je juče bilo, kad je bivši dekan, prof. Backović na mojoj drugoj godini držao uvodno predavanje iz Matematičkih modela i tom prilikom obilato hvalio naš fakultet. Parafraziram: „Mi smo najbolji fakultet u Srbiji, u regionu. Jedino je Ljubljana bolja od nas, ali znate oni imaju pare iz evropskih fondova. Da mi to imamo gde bi nam bio kraj? Mi učimo iz velikih i opširnih knjiga a oni tamo privatnici iz nekih malih skriptica debelih kao jelovnik u restoranu. Vi ste na pravom mestu, na pravom fakultetu“. Sada povezujem reči bivšeg dekana sa rečima prof. Maričića iz predmeta Ponašanje Potrošača koji je izjavio: „Lako je biti bolji od budale“. Te dve izjave naših uglednih profesora su se nekako stopile pa sam pomislio: „Ako smo mi najbolji fakultet od najgorih šta smo onda mi? Od koga smo mi to bolji?“

Što se tiče međunarodne studentske saradnje stvari stoje, tužno. Naš fakultet ima godišnje 3, 4 mesta. Destinacije su uglavnom Beč, Prag, Bratislava, Maribor. Bio sam na razmeni u Bratislavi pa svoje lično iskustvo mogu preneti.

ekonomicka univerzita v bratislave
Izvor: petrzalskenoviny.sk

Prof: “Ako kod mene ne polažeš, ti stvarno ne znaš. Ne verujem JA tim belosvetskim protuvama. Lepo ti meni polaži kolokvijum i ispit pa idi gde hoće”.

Ja: “Ali profesore”, uzdahnuo je student.

Prof: “Nemoj ti meni – ali profesore. Ne priznajem ti ništa, pa ti kako hoćeš.”

Ovako izgleda prosečan dijalog student – profesor po ovom pitanju. Malo sam iskarikirao ali istina je da sve zavisi od dobre volje profesora da li će ispit priznati i u kom procentu. To je nedopustivo. U drugim zemljama postoji mišljenje na nivou celog fakulteta. Postoji osoba iz administracije kojoj je posao da odobrava i priznaje ispite. Pošto su naši profesori izmislili ekonomsku nauku, posebno Osiguranje i celu oblast Međunarodne ekonomije, onda većina studenata ne ode na razmenu iz ovih razloga.

Razmene se dešavaju po reciprocitetu. Koliko primiš toliko mesta dobiješ. Bratislavski ekonomski fakultet po semestru prima 200 stranih studenata. To je za nas misaona imenica. Naš Ekonomski ima smešan broj studenata godišnje i to uglavnom nekih koji su zalutuali ni sami ne znajući zašto. Nemamo nastavu na engleskom, profesore koji bi dovoljno dobro govorili engleski, gradivo spremno za rad. Ni u Slovačkoj nije sve idealno ali je 100 puta bolje nego kod nas. Kod nas se svodi na to da im naš profesor da nešto malo da pročitaju, posle dobiju test i to je sve. Fakultet dokazuje time da mu razmena nije važna, niti to što bi ljudi koji bi otišli, vratili bi se puni iskustava koje nikada ne mogu dobiti da su samo “sedeli” u Srbiji. “Ne pije vodu” ona priča da su oni u Evropskoj Uniji a mi nismo pa zato nemamo. Naš fakultet ne snosi troškove smeštaja i ishrane stranih studenata. Naše profesore i fakultet, u stvari, boli uvo za svoje studente. To je gorka istina.

Na mom diplomiranju posle dirljivog govora dekana Boričića i slikanja s njim, kao koktel su nam poslužili „žuti i crni“ sok u plastičnim čašama. Kakav divan kraj jednog poglavlja i još bolji ispraćaj u svet…Uzeli su tako mnogo a dali „žuti i crni“ sok.

Shvatih kasnije, da ipak za biznis ne treba fakultet. Treba fakultet da budeš lekar, advokat, inženjer ali da se baviš biznisom ne. Na pogrešno si mesto došao druže, jbg…

Smanjuje se broj ljudi koji upisuje ovaj faks. Ranije su ljudi dolazili da vide da li mogu pa kad vide da je teško odu na privatni. Sad uopšte ne dolaze već odmah odu na privatni. Time se Ekonomskom značajno smanjuju prihodi jer je poznato koliko inkasiraju od prve godine. Nešto će morati da se menja. Kao što bi prof. Nebojša Janićijević iz Organizacije preduzeća rekao: “Šutneš dinosaurusa u rep i on to oseti tek posle 5 godina”.

Sa ove distance sigurno ne bih upisao Ekonomski. Bio sam sve 4 godine na budžetu ali bih, da ponovo upisujem, pre izabrao privatni. Tamo te profesori gledaju ko čoveka i ako želiš da naučiš daju ti mogućnost. Naravno, pod uslovom ako bi mi dali da studiram džabe. Možda i ne bih studirao. Otišao bih sa 19 godina u Ameriku. Tamo bih možda pre shvatio kako se biznisi grade.

Ekonomski je Prvi istorijski sigurno a da li je Pravi svako nek proceni za sebe.

Jedna studentska, vanvremenska:

Povezani tekstovi:

  1. Šta sam naučio iz iskustva javnog kritikovanja Ekonomskog fakulteta u Beogradu?
  2. Napravio sam eksperiment sa Ekof-om (Ekonomskim fakultetom u Beogradu). Kakvi su rezultati?
  3. 8 životnih stvari koje sam naučio na Ekonomskom fakultetu u Beogradu