Jednom prilikom sanjao sam jedan san. U snu pričam majci kako ću uraditi ovo, pa ću napraviti ono, kako ću postati bogat i poznat itd. Majka mi, u snu, kaže da neću to uraditi, da je to teško i da to ne može svako. U tom trenutku bes u meni počinje da ključa, okrećam se, odlazim od nje i počinjem da urlam: “Biću veliki, biću veliki”. Tu istu rečenicu bezbroj put izgovaram.

U istom snu poznati pevač treba da održi koncert. Karte su nedeljama unapred rasprodate. Skupilo se naroda da ne može “igla da padne”. U publici su uglavnom devojke. Tokom celog koncerta one urlaju, vrište, padaju u nesvest, u potpunom su transu. Sa sebe skidaju brushaltere i bacaju na binu. U jednom trenutku, jedna pobegne obezbeđenju i dođe do pevača. Tako ga je jako zagrlila kao da joj život od toga zavisi. Plače, rida, steže ga svom svojom snagom kao da grli samog Boga. Ubrzo je obezbeđenje odvaja od njega. Nije je odvojilo već odnelo dok se ona u transu ritala. Kad se završio koncert, svetla su se ugasila i pevač je ostao sam u garderobi. Mislio je tad u sebi ovako: “Onoj devojci, koja me je danas na bini čvrsto zagrlila, koliko joj značim? Sve one devojke koje su vrištale vole li one mene? Vole li mene ili neku svoju idealnu osobu koju su projektovale na mene? Ne vole me. One me ni ne poznaju. A voleti se može samo onaj koga poznaješ.”

Devojke u transu na koncertu poznatog pevača

Buđenje

Ja sam produkt današnje kulture uspeha i bogatstva. Oduvek sam mislio da ako nisam bogat, ja ne vredim, nevažan sam, nebitan. Ako budem bogat ja ću vredeti, ljudi će me ceniti i biću srećan. Ovakva današnja kultura nameće mi želje koje originalno nemam. Zašto moram da sanjam velike snove ako sam zadovovljan sa malim? Zašto moram da postignem mnogo u životu? Zašto moram da se obogatim? Zašto moram biti poznat i slavan? Zašto moram da žurim da uradim ovo ili ono jer je život kratak i nema vremena? Ja sve te želje nemam. One mi se serviraju spolja kao da su moje dok to zaista i ne postanu.

Dopada mi se misao da je veliko je biti mali. Živeti i boriti se, voleti sebe, druge, učiti i usavršavati se, ima li šta veće od toga? Toliko veliko da može da ispuni nekoliko života a ne samo jedan.

Veliki ljudi su veoma mali. Oni su svesni toga da su mali i to im ne smeta. Prva osoba koja mi padne na pamet kada ovo kažem je patrijarh Pavle. Oni znaju da je čovek kao slamka na vetru i da smo tako prolazni. I oni koji imaju mnogo, kao i oni koji imaju malo, ne mogu to da promene.

Patrijarh Pavle - veliko mali čovek

Velike kuće i imanja neće ispuniti moju dušu. Jer duša se time ne hrani. I tada će biti gladna kao sada. Možda sam se precenio. Možda nisam stvoren da bih imao veliko bogatsvo. A možda mi ono i ne treba.

Odlučio sam da odustanem da bih ustao, da bih se probudio. Odlučio sam da odustanem od svoga sna o bogatstvu i svoje opsesivne želje da budem veliki. Rešio sam da odustanem da bih se ponovo pronašao. Želim da upoznam pravog sebe. Želim da se ponovo s njim sretnem. Dugo smo bili razdvojeni. Nedostaje mi i znam da i ja njemu nedostajem. Možda je “pravi ja” prošao pored mene na ulici. Možda je prošao a nisam ga prepoznao. Srešćemo se uskoro. Znam to i jedva čekam.

Zahvalan, spašen

Ne mislim da čovek treba da se zadovolji samo onime što ima. Treba napredovati, treba stvarati. Ali najpre se treba zahvaliti. Zahvaliti se treba na onome što sad imamo. Kad se zahvalimo na onome što sad imamo stičemo pravo da nešto novo steknemo. Time ne odustajemo od svojih snova i ne gubimo ih. Samo pravimo osnov i temelj od kojeg ćemo stvarati i graditi. Tako ide lakše, brže i što je najvažnije, ispravno je. Ne može se kuća graditi na pesku.

Zašto ne bih počeo sa zahvalnošću? Ja sam zaista srećan čovek, samo to nisam znao. Imam tako mnogo. Osećam se slobodno. Oslobodio sam se time što sam odustao. Znam da govore da je odustajanje loše i da nikad ne treba odustati ali sam ipak odustao. Odustao sam od nečega što nije moje da bih se vratio onome što jeste.

Voleo bih da mi se u životu ostvari da radim ono što volim i da od toga moja porodica dobro živi. Želeo bih da svo svoje vreme da posvetim svom stvaralaštvu a ne da kao sada moram da kompenzujem, radeći nešto samo zbog para. To izgleda kao velika stvar ali verujem da je moguća. Kao kad polažemo ispit na fakultetu. Ima onih koji su položili i imam onih koji nisu. Neki će jednom položiti a neki nikad neće. Od mene zavisi na čijoj strani ću se naći. Mnogi su pre mene uspeli u tome pa što ne bih i ja?

Izvori fotografija:

dumblittleman.com

3.bp.blogspot.com

tragomsrpskihsvetinja.com